Volela je svoje tajne za sebe da čuva, ni Bog sveti nije znao šta se u njoj kuva.
Kad ljubav izda sva vrata se zatvore, proleće kasni a oči ne govore, jednom se ljubi a ti razvenčavaš sve, prsten od želja bacaš u oblake. Neću te kleti, vesela budi mi, nek’ ti od sunca budu svi putevi, neka ti ljubav moja nad snovima bdi, neka ti od ptica budu prozori. Mirišu aprilske noći na tvoja nedra medena, ko li ih sada ljubi, ne bi mu zubi, ne bi mu zubi…
Osamdesete su bile bolje, u osamdesetima je i dinar vredeo više. Šta znam postojao je neki moral, bilo je više zezanje, bilo je više nasmejanih faca. Vec u devedesetima su ljudi počinjali da zaboravljaju da se smeju. Zavladao je kič, mediji su forsirali hibridne pesme koje ni na šta ne liče, koje su mešavina svega i svačega. I devedesete su forsirale lažne vrednost i devedesete su otrovale generacije i generecije. Znate ono, više puta ponovljena laž postaje istina, ovog puta više puta ponovljena muzička glupost postaje vredna, vredna pažnje. Ljudima su sabijali gluposti u mali mozak, devedesete su praktično uništile.
